Četiri jednostavne pouke februara 1917.

17. april 2017. Petar Akopov
Ono što se dogodilo 2. marta (15. marta po sadašnjem kalendaru) na stanici Dno, podelilo je istoriju Rusije na dva perioda – pre i posle 1917. godine. Carevo odricanje od prestola stavilo je tačku na ogromno poglavlje istorije Rusije. U hiljadugodišnjoj istoriji naše zemlje bilo je samo nekoliko takvih prelomnih trenutaka, piše Petar Akopov, zamenik glavnog urednika popularnog ruskog portala Vzglяd. Tekst na srpskom jeziku je prvi put objavljen 30. marta u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.
Pogledi
Timeline
Petrograd, februar 1917. Ilustracija: Global Look Press

Od katastrofe 1917. godine prošlo je već stoleće, ali raskol u društvu povodom tadašnjeg događaja još nije prevaziđen. A ako ne postignemo dogovor povodom prošlosti, bar po fundamentalnim pitanjima, ne možemo graditi budućnost, niti možemo odmrsiti klupko koje je zamršeno 1991. godine, tj. već u naše vreme.

Šta treba da shvatimo povodom 1917. godine?

Prvo, to je bila nacionalna katastrofa i strašna tragedija. Prelomni momenat je bio upravo 2. mart. Nikakve greške, izmišljene ili stvarne, koje su pre toga činili car Nikolaj II (ili čak dinastija Romanov) i vlast u celini, ne opravdavaju svrgavanje monarhije.

Ne opravdavaju iz prostog razloga što je upravo likvidacija monarhije izazvala anarhiju u zemlji, njeno urušavanje i raspad, i survavanje u bezdan građanskog rata. Rusija je tu likvidaciju platila milionima života koje je odnelo to mutno doba, izgubljenim teritorijama i strašnom grubošću koja se uvukla u sve pore društva.

Drugo, prevrat je koštao Rusiju i pobede u ratu, jer je 2. marta verovatnoća da će Rusija pobediti bila znatno veća nego da će rezultat biti nerešen, da i ne govorimo o porazu. Drugim rečima, Rusija se našla među onim zemljama koje su najviše izgubile. Poraz u tom ratu nam je doneo građanski rat, a povrh toga je programirao još veći i strašniji rat, jer su pobednici bez prisustva Rusije preterano ponizili poraženu Nemačku i samim tim učinili da njen pokušaj revanširanja bude neizbežan.

Nikakve unutrašnje protivrečnosti i primedbe vrhovnoj vlasti ne opravdavaju one koji su usred rata izvršili prevrat. Njihovo ponašanje se zove izdaja, tačnije veleizdaja. Ovo utoliko pre što mi pouzdano znamo da su sve glasine o tome da su car i carica bili spremni na izdaju (to jest da su bili naklonjeni separatnom miru) bile najobičnija laž. Izdajnici su oni koji su klevetali vladara kako bi time opravdali svoje zavereničke planove.

Treće, protiv Rusije i njene vlasti izvedena je specijalna operacija od strane stranih sila (i neprijateljskih, i savezničkih). Prvu i najvažniju specijalnu operaciju nije izveo neprijatelj protiv koga smo ratovali, nego saveznici iz Antante.

Upravo su London i Pariz stajali iza paukove mreže zavera protiv ruskog imperatora. Jezgro zavere je bila frankofona i anglofilska elita, tj. onaj njen deo koji je hteo da u Rusiji sve bude „kao u Evropi“, tj. parlamentarna demokratija sa dekorativnim monarhom. Engleski i francuski saveznici su znali za zaveru i čak su u njoj učestvovali, jer ih je plašila mogućnost da Rusija jednostrano izađe iz rata. Bez Engleske i Francuske prevrat ne bi bio izveden. Njihovo učešće nije bilo zvanično nego na nivou specijalnih službi i masonskih loža, ali je bilo veoma konkretno.

Uklanjanje cara Nikolaja II odgovaralo je Londonu i Parizu još i zbog toga što su oni smatrali da će sa novom vlašću biti daleko lakše postići dogovor o podeli plodova pobede. Ali na kraju saveznici umalo sopstvenim rukama nisu i sami sebi priredili katastrofu. Spasao ih je samo „raspad sistema“ i prevrat u Nemačkoj 1918. godine...

Četvrta pouka je ta da u kritičnim trenucima ruske istorije zemlju upropašćuju upravo postupci jednog dela vladajućeg staleža.

U događajima 1917. godine Rusiju nisu upropastili ni narod ni car, nego je to svojim rukama učinio buržoasko-liberalni deo vladajuće klase. Ponovilo se ono što se dogodilo u Smutno doba s početka 17. veka, a zatim i u doba perestrojke – deo elite se toliko otuđio, toliko derusifikovao i istrulio, da je dobrovoljno, mada i nesvesno, preuzeo ulogu „pete kolone“.

Šta nas sprečava da postanemo svesni ove četiri pouke koje se mogu izvući iz februara 1917. godine?

Najjednostavniji odgovor – da je to propaganda neprijatelja ruskog naroda – neće biti potpun. Postoje i objektivne, iskrene zablude u kojima ljudi žive.

One su vezane za to što se pad monarhije tretira kao prelazak na socijalističko uređenje, tj. sve ono dobro što je bilo u sovjetskom uređenju suprotstavlja se „zaostalom klasnom društvu carskog režima“.

Zaboravlja se da je Lenjin svrgnuo one koji su svrgnuli cara. Ta jednostavna istina još nije postala aksioma u našoj masovnoj svesti.

Uništenje monarhije i gotovo potpuna likvidacija Crkve nije nešto što je bilo programirano u ruskoj istoriji. Tokom poslednjih decenija vladavine dinastije Romanov smanjuje se ogromni jaz između „elite“ i naroda (posledica reformi Petra Prvog) i zaceljuje se strašna rana crkvenog raskola iz 17. veka (i kasnijeg potčinjavanja Crkve državi) .

Zahvaljujući veoma brzom tempu razvoja Rusije i porastu njenog stanovništva mi smo nedvosmisleno već bili na ulasku u rang vodećih svetskih sila, i konačno smo ušli za vreme boljševika, ali tome je doprinelo strašno osiromašenje ruskog seljaštva. U carevini svakako ne bi bilo izgrađeno besklasno društvo, ali bi nesumnjivo došlo do prelaska na pravednije državno uređenje.

Rusiju je do 1917. godine doveo grabljivi kapitalizam, koji se kod nas burno razvijao pod uticajem naših „Evropljana“ tokom prethodnih decenija. Tadašnji oligarsi su 2. marta 1917. godine preuzeli vlast, ali nisu mogli da je zadrže jer su bili strašno otuđeni od naroda, i već u jesen su im tu vlast iz ruku preoteli avanturisti, romantičari, revolucionari i buntovnici. Poluge vlasti su od ruskih zapadnjaka preuzeli emigranti, kosmopolite i ljudi iz podzemlja – skoro rusofobi.

Međutim, svetska revolucija se „zagrcnula“, a u Rusiji je na vlasti ostala čudna simbioza internacionalista i nacionalista koja se na kraju pretočila u autokratski Staljinov sistem.

Rusija se vratila na svoj istorijski put, stvorivši jedinstveni i još uvek nedovoljno vrednovani sistem društva socijalne pravde bez tržišne ekonomije. A zatim je i taj sistem izgubila, jer nije uspela u potpunosti da ga prilagodi nacionalnim osećanjima, da sačuva mehanizme formiranja vladajuće elite koja bi bila verna idealima i da izdrži teško ekonomsko i vojno takmičenje sa daleko bogatijim Zapadom.

Ali, ruska istorija se nije završila ni krahom SSSR-a, niti rušenjem Ruske imperije. Ono što nas ne ubija zaista čini da postanemo jači.

Ruska civilizacija je u poslednjih 100 godina podnela velika iskušenja i stekla jedinstveno iskustvo. Strašna je cena koju smo mi za sve to platili, i zato treba veoma dobro da proučimo istoriju našeg 20. veka, kako bi njene pouke bile od koristi i našem narodu, i našoj državi. Na naše oči se završava čak i izlazak iz postsovjetskog međuperioda, iako se taj izlazak veoma otegao, što već mnoge iritira i izaziva toliko primedbi.

Na Krimu, u Donbasu i u postepenoj nacionalizaciji „elite“ mi vidimo znake izlaska zemlje na pravi, „carski“ put. Na tom putu, ako ponovo ne bude izdaje, obožavanja tuđine i lakoverja, imamo šanse da izgradimo veliku Rusiju.

Autor je zamenik glavnog urednika popularnog ruskog portala Vzglяd. Original teksta na ruskom jeziku

Stavovi izneti u rubrici „Pogledi“ mogu da se ne podudaraju sa stanovištem uredništva „Ruske reči“.
Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!