Kako je Nikolaj iznenada ostao bez vlasti i bez krune

15. april 2017. Dmitrij Liskov
Tačno pre 100 godina car Nikolaj II se odrekao prestola. Još uvek istoričari i publicisti diskutuju o tome kako bi se razvijala situacija da je samodržac ostao potpuno sam, suočen sa revolucijom kada su čak i komandanti frontova okrenuli leđa svom vrhovnom komandantu. Često se odgovori traže u teorijama zavere, ali oni postaju sasvim jasni ako se uklope u kontekst istorijskih događaja i ako se pažljivo sagleda hronologija. Tekst je prvi put na srpskom jeziku objavljen 30. marta u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.
Emperor Nicholas II
Ilustracija: RIA Novosti

Između revolucije i domina

Osam dana pre odricanja od prestola, 7. marta 1917. godine (22. februara po starom kalendaru), imperator Nikolaj II sa svitom i u pratnji Sopstvenog železničkog puka krenuo je iz Carskog Sela u Mogiljov, gde je bio Štab vrhovnog komandanta. U svom dnevniku za taj dan on je napisao sledeće: „Čitao sam i spremao stvari... Otišao sam sa Aliks do Znamenja, a zatim na stanicu. U dva sata sam krenuo u štab... Čitao sam, dosađivao se i odmarao“.

Dan ranije su žitelji Petrograda počeli da demoliraju pekare, i gomile su izašle na ulice skandirajući „Hleba!“. Načelnik imperatorske dvorske straže, general Spiridonovič, u memoarima nedvosmisleno piše da je car u više navrata upozoravan i direktno nagovaran da ne ide u štab. Ali ministar unutrašnjih poslova Protopopov je, navodno, uverio cara da u prestonici vlada mir.

Takvo objašnjenje odlaska cara Nikolaja II iz Petrograda široko je rasprostranjeno u savremenoj istoriografiji. Ali ta verzija „funkcioniše“ samo u jednom slučaju: ako se poveruje da je bunt zbog hleba u Petrogradu izbio bez razloga i da nije bilo problema sa snabdevanjem. Međutim, u stvarnosti se sve odvijalo drugačije.

Imperatorski vozovi su stigli u Mogiljov sredinom dana. U 15:40 car Nikolaj II je poslao telegram u Carsko Selo: „Doputovao sam bez problema... Retko kašljem... Mnogo mi nedostajete. Sve vas nežno ljubim“. U to vreme se u Petrogradu već masovno štrajkuje i zaustavljaju se preduzeća. Hiljade ljudi izlaze na demonstracije sa parolama „Hleba!“, „Dole rat!“ i „Dole autokratija!“. Počinju sukobi sa policijom, a suzbijanju nereda se pridružuju kozaci.

Car Nikolaj je saznao za događaje u Petrogradu tek 9. marta iz telegrama koji je dobio od carice. Aleksandra Fjodorovna je bila u Carskom Selu, i po svemu sudeći ni sama nije shvatila ozbiljnost situacije. Njena depeša nije se u carevom dnevniku odrazila ni na koji način. On piše carici: „Moj mozak se ovde odmara – nema ni ministara, ni teških pitanja o kojima treba razmisliti. Mislim da mi je ovo od koristi, ali samo za mozak. Srce mi pati zbog rastanka“.

U tom trenutku u Petrogradu gradonačelnik informiše komandanta vojnog okruga Habalova da je policija nemoćna. Protiv demonstranata se šalje vojska. Među kozacima su zabeleženi prvi slučajevi odbijanja poslušnosti. Komandant Petrogradskog okruga Habalov telegramom izveštava cara da je u prestonici revolucija. Imperator mu odgovara: „Naređujem da se odmah sutra u prestonici zaustave neredi koji su nedopustivi u teško vreme rata protiv Nemačke i Austrije“.

U svom dnevniku za 10. i 11. mart car ponovo piše o tome kakvo je vreme, da je posetio crkvu i da se šetao na svežem vazduhu. Beleška od 11. marta se završava rečima „uveče sam malo igrao domine“.

„Sramota! Nisam uspeo da stignem u Carsko Selo“

12. marta u Petrogradu počinje snažna oružana pobuna. Deo garnizona prelazi na stranu revolucionara. U štabu general Aleksejev po nekoliko časova razgovara sa carem Nikolajem pokušavajući da mu objasni koliko je situacija ozbiljna. Sa jedne strane, on nagovara imperatora da prihvati zahteve pobunjenika i imenuje odgovorno ministarstvo (iako u martu 1917. to već niko nije tražio, nego je direktno postavljeno pitanje smene vlasti), a sa druge da pošalje trupe u prestonicu.

Aleksejev je ipak uspeo da ubedi cara da povuče sa fronta mešoviti odred sa komandirom kome se daju vanredna ovlašćenja i da ih pošalje u Petrograd. Međutim, generalu Ivanovu i njegovom Georgijevskom bataljonu car Nikolaj je naredio da ide u Carsko Selo, a ne u Petrograd, i da tamo sačeka dolazak ostalih trupa.

U dnevniku je za taj dan on napisao sledeće: „U Petrogradu su počeli neredi pre nekoliko dana. Nažalost, u njima je počela da učestvuje i vojska... Preko dana sam se prošetao putem prema Orši. Vreme se prolepšalo. Posle ručka sam odlučio da što pre krenem u Carsko Selo i u jedan sat noću sam prešao u voz“.

Do Carskog Sela su imperatorski vozovi imali da pređu oko 1.000 kilometara, od Mogiljova, preko Orše, Vjazme, Lihoslavlja, Tosna i Gatčine.

13. marta general Habalov šalje telegram u štab o katastrofalnoj situaciji u Petrogradu i o tome da nije moguće zavesti red. Predsednik Dume Rodzjanko telegrafiše da se vlada raspala ne čekajući odluku imperatora, i Privremeni komitet Državne dume preuzima vlast. Vojni ministar Beljajev je poslao depešu da je ministar saobraćaja izgubio kontrolu nad železničkim prugama i predlaže da se hitno uspostavi vojna kontrola nad prugama. Ali kome predlaže? Car već nije bio u štabu. U Orši je cara Nikolaja „sustigao“ telegram Državnog saveta sa molbom da preduzme hitne i odlučne mere za spasavanje situacije. U noći između 13. i 14. marta general Aleksejev je iz štaba poslao telegram generalu Ivanovu i zamolio ga da upozna cara sa situacijom u Petrogradu čim ovaj dođe u Carsko Selo, kao i sa telegramima Rodzjanka i informacijom o vlasti Privremenog komiteta.

Budući da su revolucionari već zauzeli Tosno i Ljubanj, car je morao da se vrati nazad, a zatim da krene u pravcu Pskova. U dnevniku za 14. mart on je zapisao. „Noću smo kod M. Višere krenuli nazad... Idemo prema Valdaju, Dnu i Pskovu, gde smo stali da prenoćimo... Sramota! Nisam uspeo da stignem u Carsko Selo. A misli i osećanja su sve vreme bili tamo!..“

Apsolutna vlast i apsolutna odgovornost

General Ivanov je stigao u Carsko Selo sa velikim zakašnjenjem, tj. tek noću 14. marta. Tada je saznao da je od svih jedinica koje su povučene sa fronta radi zavođenja reda u Petrogradu na odredište stigao samo jedan puk, a sve ostale jedinice su se otegle duž pruge između Dvinska, Polocka i Luge. Kretanje carskih vozova posebnog značaja potpuno je zaustavilo železnički saobraćaj. Car je poslao telegram Ivanovu u Carsko Selo: „Nadam se da ste srećno stigli. Molim da se ne preduzimaju nikakve mere pre nego što dođem i pre nego što mi bude podnet izveštaj“.

Među oficirima se od 1905. godine formirao veoma složen odnos prema ličnosti monarha, i o tome je otvoreno pisao Anton Denikin: „Teško da je potrebno bilo kome dokazivati da je ogroman broj viših oficira bio potpuno lojalan prema ideji monarhizma i prema carevoj ličnosti... I pored toga, posle Japanskog rata jedna od posledica prve revolucije je bila ta da su oficiri iz nekog razloga bili pod posebnim nadzorom policije, i komandiri pukova su periodično dobijali crne liste. Sav tragizam tih lista sastojao se u tome što je bilo gotovo besmisleno osporavati njihovu ’nepouzdanost’... <…> Krugovi aktivnih oficira su postepeno promenili strukturu... Mistično ’obožavanje’ monarha je počelo da bledi... Pojavljivalo se sve više onih koji su umeli da razlikuju ideju monarhizma od ličnosti, i dobrobit otadžbine od oblika vladavine“.

Kada je car Nikolaj stigao u Pskov, general Aleksejev je stupio u vezu sa njim i preklinjao ga „dok nije kasno“ „da preduzme mere koje će smiriti stanovništvo“ i „vaspostaviti normalan život u zemlji“. Aleksejev je dobijao vesti od Rodzjanka i zbog toga je smatrao da se „Državna duma trudi da zavede red koliko je to moguće“, što znači da još nije kasno dati narodu odgovorno ministarstvo koje će biti pod kontrolom Parlamenta. General Ruzski je proveo pola noći lično ubeđujući cara da je situacija upravo takva. Međutim, car Nikolaj je odgovorio da ne može praviti ustupke jer je kao monarh primio apsolutnu vlast i apsolutnu odgovornost. Pristajanjem da svoja prava preda drugima, on bi se lišio mogućnosti da upravlja događajima, ali se pri tome ne bi lišio odgovornosti za njih.

To je govorio čovek koji je učinio sve neodgovorne postupke redom, koje je bilo moguće učiniti u nastaloj situaciji. Samo putem dugih nagovaranja (a niz izvora tvrdi da je bilo i direktnih pritisaka na monarha, kada su mu pokazani telegrami o pobuni u Moskvi, u drugim gradovima, i na floti) Aleksejev i Ruzski su uspeli da ubede cara da je odgovorno ministarstvo u takvoj situaciji najmanje zlo. Donevši odluku, imperator je otišao na spavanje. To je bila noć između 14. i 15. marta 1917. godine.

Svuda izdaja, kukavičluk i obmana

Ruzski je stupio u vezu sa Rodzjankom i saopštio mu sudbonosnu vest da Duma ima odobrenje za formiranje nove vlade, ali je odmah od Rodzjanka saznao da je situcija drastično promenjena i sada može biti govora samo o odricanju od prestola. U tom trenutku je vlast u Petrogradu već u potpunosti preoteo Petrosovjet i počeli su pregovori o formiranju Privremene vlade. Delegacija Dume je krenula u Pskov – formalno da dobije ukaz o formiranju vlade, a zapravo da dobije dokument o odricanju od prestola.

Informacija o ovom razgovoru je preneta štabu. General Aleksejev je telefonirao caru, ali mu je rečeno da je car zaspao. Aleksejev je zahtevao da ga probude, ali je odgovor glasio da je car ionako kasno legao. Opis ovih događaja Aleksejev je poslao telegramam svim komandantima frontova i zatražio njihovu reakciju. Svi su se izjasnili za odricanje od prestola.

Toga dana je imperator Nikolaj II zapisao u svoj dnevnik: „Jutros je došao Ruzski i pročitao mi svoj krajnje dugačak razgovor telefonom sa Rodzjankom. Po njegovim rečima stanje u Petrogradu je takvo da je sada ministarstvo iz Dume nemoćno da bilo šta učini jer se protiv njega bori socijal-demokratska partija preko Radničkog komiteta. Traže da se odreknem prestola. <…> Suština je u tome da u ime spasenja Rusije i mira u vojsci na frontu treba prihvatiti taj korak. Ja sam pristao... <…> U jedan sat noću sam otputovao iz Pskova sa teškim utiscima od svega što se dogodilo. Svuda oko mene je izdaja, kukavičluk i obmana!“

Iz Petrograda je cela ta situacija izgledala daleko jednostavnije. U uspomenama menjševika Nikolaja Suhanova cela drama je smeštena u nekoliko rečenica: „... revolucionarni odredi su na stanici Dno zadržali carski voz na putu za Carsko Selo. Pitanje likvidacije Romanova je samim tim bilo stavljeno na dnevni red. Bila je to odlična vest. Ali meni je sve to delovalo kao nešto što nema mnogo značaja...“.

Slično su događaje u Rusiji doživljavale i njene saveznice u Antanti. I sa njihovog gledišta se pitanje vlasti rešavalo nezavisno od dinastije Romanov: Francuska i Velika Britanija su jednostavno otpisale i cara Nikolaja II i monarhiju. One su već 14. marta zvanično priznale vlast Privremenog komiteta Državne dume, a zatim su 24. priznale vlast Privremene vlade.

16. marta je građanin Nikolaj Romanov napisao u svom dnevniku: „Spavao sam dugo i čvrsto. Probudio sam se daleko od Dvinska. Napolju je bio mraz, ali je bilo sunčano. Razgovarao sam sa svojima o jučerašnjem danu. Mnogo sam čitao o Juliju Cezaru“.

Tekst je prvo bio objavljen na ruskom jeziku na popularnom ruskom portalu Vzglяd

Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!