Neverovatna sudbina monarhiste koji je sahranio rusku monarhiju

Vasilij Šuljgin je proživeo dug i veoma zanimljiv život. Bio je i jedan od najpoznatijih političara desničarskog nacionalističkog opredeljenja u Dumi carske Rusije, i jedan od glavnih revolucionara u februaru 1917. godine, i poznati borac sa ukrajinskom ideologijom u Kijevu i na drugim teritorijama Južne Rusije, i istaknuti akter Belog pokreta, „ruski fašista“, običan kasir i pisac u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i Jugoslaviji, robijaš u Staljinovo doba u SSSR-u, „konsultant“ KGB-a i KPSS-a u Hruščovljevo vreme... Međutim, do kraja života je bio državljanin Ruske imperije i ruski patriota. Članak je objavljen 30. marta u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.
Vasily Shulgin
Vasilij Šuljgin, scena iz dokumentarnog filma („Lenjfilm» 1965.) Ilustracija: RIA Novosti

Rođen je 1878. godine, još u vreme imperatora Aleksandra II, i živeo je skoro celo stoleće. Umro je na kraju perioda u kome je Sovjetskim Savezom upravljao generalni sekretar CK KPSS Leonid Brežnjev. Pola života je proveo u lutanju po Evropi, a živeo je i u Jugoslaviji. Šuljginov život liči na avanturistički roman pun neverovatnih događaja. Najupečatljiviji među njima je odricanje imperatora Nikolaja II od prestola.

Vasilij Šuljgin je rođen u porodici naslednih plemića Volinske gubernije (sada teritorija Zapadne Ukrajine). Još u gimnaziji, a zatim i na univerzitetu u Kijevu postao je pristalica „desničarsko-konzervativnih“ i prorusko-nacionalističkih shvatanja. Počev od Prve ruske revolucije 1905. godine Šuljgin često objavljuje članke u novinama i časopisima grada Kijeva, koji je početkom 20. veka bio jedan od centara ruskog nacionalnog pokreta u imperiji.

U politiku je ušao u vreme Prve ruske revolucije 1905-1907, da bi vremenom postao jedan od najpoznatijih političara desničarskog, nacionalističkog opredeljenja. Bio je poslanik u parlamentu (Dumi) tokom čitave decenije – od 1907. godine do Februarske revolucije. Tada je svesrdno podržavao poteze premijera Petra Stolipina, koji je sa jedne strane čvrstom rukom suzbio komešanja u narodu, a sa druge je pokušavao da izmeni socijalne i ekonomske odnose u ruskom selu, i postao je koautor ruskog ekonomskog čuda, tj. reformi u kojima je Rusija 1913. godine ubrojana među vodeće zemlje u svetu po ekonomskim pokazateljima.

„Proključalo negodovanje“

Kada je počeo Prvi svetski rat Šuljgin je otišao kao dobrovoljac na front, isto kao i u Rusko-japanskom ratu. Ranjen je i vraćen u Dumu gde se ponovo aktivirao. „Doneo sam sa sobom [u Dumu] gorčinu od beskrajnih puteva povlačenja i proključalo negodovanje armije protiv pozadine“, pisao je kasnije Šuljgin. On sve više kritikuje delovanje vlade cara Nikolaja II i u Dumi se zalaže za savez „konzervativnih i liberalnih krugova društva“. U svome nastupu na poslednjoj sednici Dume pre revolucije, održanoj 28. (15) februara, rekao je za cara da je „protivnik svega, što je kao vazduh potrebno zemlji“.

Kritikujući vlasti sa parlamentarne tribine, Šuljgin je govorio sebi da će biti bolje ako se nezadovoljstvo neveštom politikom carske vlasti koncentriše unutar parlamenta, a ne zapljusne ulice i ne pretoči se u još jednu revoluciju. Međutim, on se kasnije u više navrata pitao da li je Duma ispunila taj „bezbednosni“ zadatak, ili je, naprotiv, samo raspirivala narodno nezadovoljstvo.

Kako spasti monarhiju?

Šuljgin je kao iskreni protivnik revolucije pisao u martu 1917. godine: „Od prvog trenutka je... osećanje odvratnosti preplavilo moju dušu, i od tada me nije napuštalo tokom čitave ’velike’ ruske revolucije. Beskrajna bujica ljudskog vodovoda neprekidno je ubacivala u Dumu nova lica... Ali koliko god da ih je bilo, svi su imali isto lice: gnusno, životinjsko i tupavo, ili gnusno, đavolsko i zlobno... Bože, kako je to bilo gadno!... Tako gadno da sam ja stegnutih zuba osećao u sebi samo nepodnošljivi, ali nemoćni, i zbog toga još jači gnev... Mitraljezi! To je ono što mi je bilo potrebno, jer sam osećao da ulična gomila razume samo jezik mitraljeza i da strašnu zver, koja je uspela da se oslobodi samo olovo može naterati nazad u njenu jazbinu... Nažalost, ta zver je bio... njegovo veličanstvo ruski narod...“

Pa ipak, 13. marta (28. februara) Šuljgin se našao u Privremenom komitetu Dume, koji je preuzeo vlast zahvaljujući kolapsu carskog režima i držao je tu vlast dva dana. Parlamentarci su se pitali šta da preduzmu s obzirom da su pobunjenici pobedili i da im sa „leve“ strane moćnu konkurenciju predstavlja Petrogradski sovjet radničkih poslanika. Članovi Privremenog komiteta su došli do zaključka da je za konačno suzbijanje nereda potrebno da se krajnje nepopularni car Nikolaj odrekne prestola u korist svog maloletnog sina, kome bi regent bio Nikolajev brat Mihail.

Prema Šuljginovom sećanju, odluka o odricanju od prestola bila je doneta u noći uoči 2. marta. Braneći potrebu za odricanjem od prestola, poslanik Dume Aleksandar Gučkov je izjavio da „u ovom haosu, u svemu što se radi, treba pre svega misliti o tome kako da se spase monarhija... Bez monarhije Rusija ne može živeti... Ali, po svemu sudeći, sadašnji car ne može više da vlada...“ On je predložio da se caru pošalje neko ko će ga nagovoriti da se odrekne prestola. Na Gučkovljevo pitanje, ko bi hteo da ga prati odazvao se Šuljgin. „Dokument o odricanju treba da bude predat u ruke monarhistima radi spasenja monarhije“, tako je on objasnio svoju saglasnost da ode kod imperatora u tako škakljivu misiju.

Car Nikolaj i veliki knez Mihail se odriču prestola

Naredne večeri su poslanici stigli u Pskov i sastali se sa carem Nikolajem u vagonu njegovog voza. Imperator je mirno saslušao dugačak Gučkovljev govor, u kome je ovaj opisao situaciju u prestonici, navodeći na misao o neophodnosti da se car odrekne prestola. Saslušavši, car je odgovorio Gučkovu, i njegove reči su, po Šuljginovom sećanju, bile „spokojne, jednostavne i precizne“. „Doneo sam odluku da se odreknem prestola... Do danas, do tri sata popodne, mislio sam da se mogu odreći u korist sina Alekseja... Ali sam tada promenio odluku u korist brata Mihaila... Nadam se da ćete razumeti očinsko osećanje...“, rekao je imperator. Naslednik je bolovao od neizlečive bolesti hemofilije i Nikolaj II nije hteo da se rastane od sina.

I posle tog događaja Šuljginova sudbina nastavlja da se prepliće sa sudbinom ruske monarhije. Već sutradan je on bio u grupi parlamentaraca koja je nagovarala kneza Mihaila Aleksandroviča da se odrekne vlasti dobijene od cara Nikolaja II. Privremeni komitet je smatrao da Mihail II na tronu neće odgovarati pobunjenom Petrogradu. Na kraju je i knez Mihail pristao da preuzme vlast samo iz ruku Osnivačke skupštine, ali nije bilo suđeno da se to dogodi.

Borba protiv ukrajinskih separatista

Šuljgin je smatrao da revolucija u kojoj je on ipak uzeo učešća, ide pogrešnim putem. Na primer, na savetovanju poslanika Državne dume sva četiri saziva, održanom 27. aprila (9. maja), on je izjavio: „Mi se ne možemo odreći ove revolucije. Mi smo se povezali sa njom, mi smo se stopili sa njom i snosimo moralnu odgovornost za nju“. On je sve više bio ubeđen da su stvarna „dostignuća revolucije“ (famozne „slobode“) izazvala raspad armije i dvovlašće, i da odgovaraju samo boljševicima i Nemačkoj.

U leto 1917. godine Šuljgin je prekinuo veze sa Privremenom vladom Kerenskog zbog gledanja kroz prste ukrajinskom separatizmu i vratio se u Kijev gde se angažovanjem u listu „Kijevljanin“ zajedno sa Vanpartijskim blokom ruskih birača borio protiv nasilne ukrajinizacije južnoruskih oblasti i na izborima u Kijevsku gradsku Dumu dobio je 14% glasova. Šuljgin je oštro osudio i to što je Kerenski 14. septembra osnovao „Rusku republiku“. Vest da su boljševici 7. novembra zbacili režim Kerenskog zatekao je Šuljgina već na Donu, gde je on otišao kada je u Kijevu uspostavljena vlast ukrajinskih nacionalista iz „Ukrajinske narodne republike“, koju su Nemci podržali za vreme okupacije.

Skitanje, porazi i život u Jugoslaviji

Od početka 1918. godine Šuljgin se svim svojim bićem upušta u aktivno učešće u Belom pokretu. Od tog trenutka počinje njegovo skitanje po otadžbini i inostranstvu.

Učestvuje u akcijama Belog pokreta Dobrovoljačke armije na jugu Rusije (Kijev, Odesa, Jekaterinoslav – sada ukrajinski Dnjepar, Krim i Kubanj), izdaje novine i zajedno sa ženom i dvojicom sinova stalno se seli iz jednog grada u drugi. Na Krimu Šuljgin podržava Vrangelja („Osim Vrangelja nisam video nijedno lice o kome bi se moglo bar maštati da će zbaciti boljševike i stati na čelo Rusije“). U odbrani Krima nestaje Šuljginov sin Venijamin, koga on zatim traži i u tom traženju provodi veći deo svog života (kasnije saznaje da mu je sin umro u ludnici u Poltavi, već u sovjetskoj Ukrajini).

Seleći se po Evropi Šuljgin boravi u Konstantinopolju, Bugarskoj, Čehoslovačkoj i Francuskoj, i na kraju se nastanjuje u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, gde postaje aktivni učesnik Ruskog opštevojnog saveza i Ruskog saveta (te organizacije je osnovao Vrangelj, s tim što je ova druga, po njegovoj zamisli, trebalo da bude ruska vlada u izgnanstvu). Šuljgin se ovde intenzivno bavi publicistikom i pitanjima očuvanja i razvoja ruske kulture u inostranstvu. Njega plaši da se ruska emigracija ne „rastvori“ među stanovnicima zemalja u kojima se nastanila, i ne izgubi svoj nacionalni identitet. Da bi se to sprečilo, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca je 1924. godine osnovano kulturno-prosvetiteljsko društvo „Ruska matica“, i planirano je da ono ima filijale „svuda gde žive Rusi“. Šuljgin je bio član odeljenja matice u Novom Sadu i učestvovao je u izdavanju zbornika „Blagovest“. Bio je i član „Saveza ruskih pisaca i novinara Jugoslavije“.

Vremenom je negativan Šuljginov odnos prema boljševizmu počeo da jenjava. Njemu je kao ruskom patrioti veoma imponovalo to što su boljševici, kako se sam on izrazio, „vaspostavljali vojnu moć zemlje“. U monarhizmu i boljševizmu je video mnogo toga zajedničkog. Prihvatio je „kompromisne“ stavove: „Naše ideje su preskočile liniju fronta... Oni (boljševici) su obnovili rusku armiju... Koliko kod čudno zvučalo, ali tako je... Barjak Jedinstvene Rusije su faktički podigli boljševici... Internacionala je praktično postala oruđe... za proširenje teritorije... koje koristi vlast u Moskvi... Mora se priznati da ruski jezik u slavu Inernacionale opet zauzima šestinu kopna... Boljševici: 1) obnavljaju vojnu moć Rusije; 2) vraćaju granice Ruske države... 3) pripremaju dolazak sveruskog samodršca...“ Pored toga, Šuljgin je sa ineresovanjem pratio italijanski fašizam, i čak je sebe karakterisao kao „ruskog fašistu“, što u emigrantskim krugovima nije jednodušno prihvaćeno.

Veliki udarac Šuljginovoj reputaciji nanela je i takozvana operacija „Trust“. Šuljgin je 1925. i 1926. godine sa falsifikovanim pasošem posetio SSSR da bi uspostavio veze sa tobože ilegalnom antisovjetskom organizacijom „Trust“. Posle boravka u Rusiji Šuljgin je napisao knjigu „Tri prestonice“ u kojoj je u celini prikazao pozitivne slike Rusije u periodu procvata Nove ekonomske politike. Kasnije se saznalo da su čitavu operaciju organizovali sovjetski čekisti, a Šuljgin čak nije ni pretpostavljao da je iskorišćen kao oružje sovjetske propagande.

Državljanin Ruske imperije u SSSR-u

Posle operacije „Trust“ Vasilij Šuljgin se konačno nastanjuje u Jugoslaviji i gotovo u potpunosti se povlači iz društvenog i političkog života. Živi naizmenično u Beogradu (gde su mu bili druga žena i stari otac koga je trebalo gledati) i Dubrovniku. Zapošljava se kao kasir u građevinskoj firmi „Atlant“, koju su osnovali ruski oficiri u emigraciji, a 1938. godine njegova porodica se seli u Sremske Karlovce.

Kada su Nemci okupirali Jugoslaviju Šuljgin odbacuje svoje simpatije prema evropskim fašistima i oštro osuđuje Hitlera i Nemačku, jer u nemačkom nacional-socijalizmu dobro sagledava opasnost po ruske nacionalne interese. Kada 1944. godine u Jugoslaviju stižu sovjetske trupe, Šuljgina hapse agenti sovjetske državne bezbednosti i odvode ga u SSSR, gde je osuđen na 25 godina robije. Može se reći da je imao sreće što nije streljan, tj. što je smrtna kazna već bila ukinuta u SSSR-u kada je njemu suđeno. Na robiji u Vladimirskoj centrali pisao je memoare, ali gotovo sve su uništili tamničari.

Posle 12 godina robije, Vasilij Šuljgin je oslobođen po Zakonu o amnestiji 1956. godine. U vreme Hruščovljevog perioda „otapanja“ on je sa ženom živeo u gradu Vladimiru, nedaleko od Moskve, pisao je knjige, i postepeno ponovo postao javna ličnost, pa je čak bio i gost na 22. Kongresu KPSS-a. Kao svedok važnih istorijskih događaja Šuljgin je bio zanimljiv piscima, rediteljima i istoričarima. Snimali su ga u filmovima, a u njegovoj kući organizovana su i čitava „poklonička putovanja“. Na primer, Solženjicin je dolazio da razgovara sa njim.

Šuljgin se kao ruski nacionalista morao radovati porastu uticaja Sovjetskog Saveza u svetu: „Crveni... su u svom maniru proslavili rusko ime... kao nikada ranije“. U samom socijalizmu on je video dalji razvoj organizovane zajednice i ljubavi prema autroritarnoj vlasti, što su po njegovom mišljenju osobine karakteristične za rusko društvo. Čak je i ateizam objašnjavao kao svojevrsnu modifikaciju pravoslavne vere. On međutim, nije idealizovao sovjetsku vlast i ispostavilo se da su pojedine njegove mračne misli bile proročke. Na primer, bio je uznemiren zbog moći kriminalnih krugova sa kojima se upoznao u zatvoru. Smatrao je da u određenim uslovima (slabljenja vlasti) ta „strašna“ sila, „koja je neprijatelj bilo kakve izgradnje“, može izbiti na površinu i tada će „životom zagospodariti banditi“. Tvrdio je da ni nacionalni problem nije rešen: „Položaj sovjetske vlasti biće otežan ako u trenutku neke slabosti centra svakojake narodnosti (koje su ušle u savez SSSR) budu zahvaćene vrtlogom zakasnelog separatizma“. Po njegovom mišljenju, ozbiljan problem je bio i nizak životni standard u Sovjetskom Savezu, naročito u poređenju sa standardom života u razvijenim zemljama Evrope. On je primetio da su zamor i razdražljivost nove nacionalne crte sovjetskog naroda. Sumirajući svoje misli Šuljgin je pisao: „Moj stav, koji je izgrađen za 40 godina posmatranja i razmišljanja, svodi se na to da je za sudbinu čitavog čovečanstva važno, zapravo krajnje neophodno, da komunističko iskustvo, kad je već otišlo tako daleko, neometano stigne na cilj. Ovo što sada pišem je nemoćan starački pokušaj da pre nego što se sasvim povučem iznesem kako ja shvatam podvodne hridi koje prete brodu što se zove Rusija, na kome sam nekada plovio“.

Dolaskom na vlast Leonida Brežnjeva, Šuljginova „popularizacija“ u SSSR-u je proglašena za pogrešan potez. Vasilij Šuljgin je umro 1976. godine u 99. godini života, a da nikada nije prihvatio sovjetsko državljanstvo. Zauvek je ostao državljanin Ruske imperije. Prema sećanju savremenika, Šuljgin je do poslednih dana svoga života imao bistar um i dobro pamćenje, i do poslednjeg trenutka je bio ruski patriota.

Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!