Kako danas žive stanovnici Izborska, jednog od najstarijih ruskih gradova?

02. april 2017. Danil Litvincev
Blizu same granice sa Evropskom unijom postoji mesto gde još uvek stoje pravoslavni hramovi stari 700 godina i gde se još uvek oseća duh Stare Rusije.

Ilustracija: Lori/Legion-MediaIlustracija: Lori/Legion-Media

Ivan Ljermontov ima 76 godina i veliku belu bradu. Ima i tanak štap od orahovine, bez koga ne izlazi iz svoje stogodišnje kuće. A izađe, tačnije istrči, čim se neko približi Anastasijevskoj kapeli koja se nalazi odmah iza kapije.

Kapela je zapravo malena izba veličine minibusa sa kupolicom i krstom. Napravili su je u 19. veku žitelji sela Brod blizu Izborska, jednog od najstarijih ruskih gradova.

Ilustracija: Danil Litvincev Ilustracija: Danil Litvincev

„Naša kapela stoji na starom žrtvenom kamenu“, kaže deda Ivan, i snažno udara štapom o kameni pod uglačan od hodanja po njemu. „On je istesan još u pagansko doba, pre hiljadu godina, a možda i ranije“.

Ivan pažljivo zagleda sagovornike – moskovske „bekpekere“ sa fotoaparatima. I nezadovoljan utiskom koji je ostavio na njih dodaje: „A kod potoka, nedaleko odavde, pronašao sam kameni paganski kip. Ležao je oboren u travi. Ima trup, oči, usta – sve kao čovek!“

Ilustracija: Danil LitvincevIlustracija: Danil Litvincev

Deda Ivan zna na desetine takvih pričica koje svedoče da istorija Izborska nisu suvi podaci iz udžbenika nego opipljive stvari po kojima ponekad gazimo. Grad se nalazi na granici Rusije sa Estonijom i Letonijom. Do Evropske unije ima samo pola sata vožnje, a Moskva je udaljena 800 kilometara. Pre više od 1.000 godina u ovom kraju je rođena ruska država od ujedinjenih slovenskih i finskih plemena. Danas ovamo dolaze filmske ekipe da bi snimile tipične ruske pejzaže, a turisti dolaze da upoznaju tradiciju koja im može pomoći da bolje shvate najveću zemlju na svetu.

Grad izabranih

Izborsk je stariji od Moskve i većine drugih ruskih gradova. Prvi put se pominje u Nestorovom letopisu („Povestь vremennыh let“) gde piše kako su se 862. godine slovenska plemena Krivići i Sloveni, zajedno sa finskim plemenima Merja i Čud umorili od međusobnih sukoba i pozvali tri brata iz Skandinavije da dođu i da „upravljaju i vladaju“.

Ilustracija: Jurij Belinskij / TASSIlustracija: Jurij Belinskij / TASS

Izborsk je nedavno obeležio 1.150 godina postojanja. Danas je to selo sa razbacanim prizemnim drvenim kućama oko tvrđave od kamena. U njemu živi manje od 1.000 ljudi. Oni smatraju da naziv njihovog naselja potiče od ruske reči „izbrannый“ i da znači „mesto za izabrane“.

Sa njima se slažu i naučnici, arheolozi i geografi koji su izdejstvovali da Izborsk postane federalni zavičajni muzej. Ovdašnja tvrđava i hramovi proglašeni su za nacionalno nasleđe. Radi autentičnih ruskih pejzaža ovamo je dolazio i čuveni sovjetski reditelj Andrej Tarkovski. Jedna od glavnih vrednosti Izborska koju nemaju mnogi gradovi-muzeji jeste način života meštana, tj. „izabranih“. Oni još uvek doživljavaju turiste kao čudake koji su slučajno svratili u njihovo selo.

Pod zaštitom svetog Nikolaja

Ilustracija: Lori/Legion-MediaIlustracija: Lori/Legion-Media

Kuću Ivana Ljermontova sagradio je njegov deda 1913. godine. Četiri godine kasnije raspala se Ruska imperija. Pogranični Izborsk, „kolevka ruske države“, našao se izvan granica Sovjetstke Rusije na teritoriji Estonske republike, zbog čega je u njemu i sačuvana stara tradicija koju je sovjetska vlast iskorenila u mnogim drugim regionima zemlje.

Kroz prozor Ljermontovljeve kuće vidi se brdo visoko kao šesnaestospratna zgrada. Zove se Truvorovo Gorodišče. Na njenom vrhu kao svetionik se beli hram svetog Nikolaja sagrađen na mestu paganskog žrtvenika. Još u 8. veku, pre krštenja Rusije, na ravnoj površini ovog brda nalazilo se utvrđeno naselje. To je bio onaj Izborsk koji se pominje u letopisu. Po mišljenju većine naučnika to je bila prva ruska tvrđava.

„Sav moj život protiče pod okriljem svetog Nikole“, kaže Ivan Ljermontov pokazujući pogledom u pravcu hrama na brdu. „U jesenje večeri sam se kao dečak vraćao iz škole sa upaljenom bakljom pored hrama, a sada istim putem idem na bogosluženje“.

Dug put do hrama

Ilustracija: Lori/Legion-MediaIlustracija: Lori/Legion-Media

Ujutro 4. decembra, na pravoslavni praznik Vavedenja Presvete Bogorodice u hram, Ivan Ljermontov je još pre svitanja krenuo i putem mokrim od kiše prešao tri kilometra. U rukama je nosio čiste cipele da ih obuje pre ulaska u hram, umesto blatnjavih čizama.

Najpre je prošao močvarnu udolinu, a zatim se po strmoj kamenitoj stazi popeo pored Truvorovog Gorodišča prema kulama Izborske tvrđave koje su se nazirale u daljini. Nju su u 14. veku sagradili vladari Pskova, zapadne ruske kneževine, da bi se zaštitili od vitezova Livonskog reda (sada bi njihovo sedište bilo na teritoriji Letonije i Estonije). Ispostavilo se da je ta pogranična tvrđava „tvrd orah“. Tokom svoje istorije duge skoro sedam vekova izdržala je desetine opsada i nijednom nije pala u ruke neprijatelja, zbog čega je u Evropi Izborsk dobio naziv „Gvozdeni grad“.

Iznad kamenog bedema sija se srebrna kupola crkve svetog Nikole, glavnog hrama u Izborsku. I Ivan Ljermontov se danas uputio u taj hram. Crkva je sagrađena u isto vreme kada i tvrđava, a osveštana je najkasnije 1349. godine. Od tada nikada nije bila zatvorena, što je retkost u Rusiji, s obzirom da su u sovjetskom periodu gotovo svi hramovi bili (u najboljem slučaju) pretvoreni u muzeje ili (u najgorem) u skladišta povrća ili garaže.

Odjek crkvenih zvona kao dokaz života

Ilustracija: Vostock-PhotoIlustracija: Vostock-Photo

U 8.00 u crkvi je već bilo četrdesetak vernika. Okupili su se oko sedog sveštenika u srebrnastim odeždama koji čita ili peva na crkvenoslovenskom jeziku. Ljudi sa strane bi malo šta razumeli, ali je to još uvek glavni jezik svih pravoslavnih bogosluženja. Kroz prozore, na kojima se već vide tragovi mraza, probija se bleda i hladna svetlost. Igraju plamičci na tankim crkvenim svećama.

Kada sveštenik ućuti, parohijani se široko, na ruski način, prekrste gledajući na ikonu svetog Nikole. Žene nose marame raznih boja, a muškarci su u tamnijim jaknama.

Svodovi hrama počinju da vibriraju od moćne zvonjave. To je crkvenjak na zvoniku udario u najveće zvono, ono isto koje je nekada upozoravalo žitelje grada-tvrđave da se približava neprijatelj. A sada to isto zvono vraća život u ovaj grad-muzej.

Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!