Šta Rusima najpre pada u oči kada dođu u Srbiju?

28. jun 2017. Katarina Lane
Katarina Lane, dopisnica „Ruske reči“ iz Beograda priča o svom prvom susretu sa Srbijom. Saznajte kao Rusi doživljavaju razgovor sa nepoznatim osobama, kako se osećaju u srpskim restoranima i na šta im mirišu godišnja doba u Beogradu. Tekst je objavljen 22. juna u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak magazina „Nedeljnik“.
Srbija
Katarina Lane. Izvor: Dmitrij Lane

– ’Ajmo za Novu godinu u Srbiju! Na Kopaonik! Tamo ima snega i puno „jelki”...

– Šališ se? Za Novu godinu i kod nas u Rusiji ima snega i jelki!

Naš prijatelj nas je tada ipak nagovorio, te kupismo karte za Srbiju, koju još nismo upoznali. Naš avion je 28. decembra poleteo u Beograd iz tamne, hladne i vlažne nižnjenovgorodske zime. Drugar koji je ranije bio u Srbiji nije mogao da pođe sa nama, ali nam to nije smetalo, jer smo bili sigurni da ćemo se i sami snaći. Pripremili smo se za mnogo srpskog snega i novogodišnje jelke. Ja sam obula zimske čizme i obukla bundu od vizona, a muž bundu od ovčijeg krzna. Međutim, na izlazu iz zgrade aerodroma nas je čekalo iznenađenje. Sve je unaokolo bilo obasjano suncem, žuto lišće je padalo sa stogodišnjih platana na zelene travnjake, a vazduh je mirisao na proleće. Pored nas prođe stariji par. Bili su elegantno obučeni – on u svetlom odelu i sa šeširom, a ona u haljini i ženskim cipelama. Nas dvoje smo u poređenju sa njima izgledali kao da dolazimo sa Severnog pola. Muž ih otprati pogledom i reče:

– Verovatno nije trebalo ovako da se utoplimo...

– Šteta što nismo poneli naočare za sunce – dodadoh ja, škiljeći i pokušavajući da se naviknem na toliku svetlost. – Kod nas se sunčani dani zimi mogu izbrojati na prste!

Odlučismo da ne idemo na Kopaonik, nego da provedemo odmor uživajući u neočekivano toplom vremenu i šetnjama po prostranim beogradskim parkovima. Ostavili smo bunde u hotelskom ormanu i nismo ih dirali do polaska kući.

Foto: Katarina Lane
Foto: Katarina Lane
 
1/2
 

Iste večeri smo otišli u Skadarliju. Izabrali smo privlačan restoran odakle nas je mamio miris roštilja. Svirao je veseli trio – harmonika, violina i klarinet. U jednom trenutku oni napraviše pauzu, sedoše za sto u ćošku i počeše da razgovaraju, povremeno gledajući u nas. Zatim nam priđe klarinetista i na lošem ruskom jeziku poče da ispituje ko smo, odakle smo i jesmo li prvi put u Srbiji.

Nama je to bilo veoma čudno, jer u Rusiji nije uobičajeno započinjati razgovor sa nepoznatim ljudima. On se dobroćudno osmehivao i bio je druželjubiv, ali je nama sve to izgledalo sumnjivo.

Foto: Dmitrij LaneFoto: Dmitrij Lane

„Hoće da steknemo poverenje u njega. To im je ovde način da zavedu turiste. Vidi da smo popili po čašicu i sad će na neki način pokušati da izvuče od nas novac”, razmišljala sam grozničavo. Čudan čovek, zaista. Prišao nepoznatim ljudima i razgovara sa njima! Klarinetista je u međuvremenu ispričao kako se on i žena bave internet marketingom i kako je njihova kompanija prisutna i u Rusiji. „Pa da! Hoće da nas vrbuje za svoju firmu! Eto šta mu je potrebno. Ha-ha, ala je naivan! Namerio se na pogrešne ljude! Moja majka se pet godina bavila internet marketingom i prodavala dijetetske dodatke ishrani. Ja sve vaše trikove znam napamet”, osmehnuh se ja u sebi.

Posle izvesnog vremena klarinetista se izvini i ode da svira. Ja se primaknuh mužu i zaverenički se osvrnuh na sve strane, a zatim mu rekoh šta mislim. „I ja sam to pomislio kad nam je prišao!”

Mi se još jednom zadovoljno i značajno pogledasmo, a ja zatim uputih prodoran pogled klarinetisti. Neka zna da nas neće zavesti. Otada je prošlo sedam godina. Klarinetista nam je postao dobar prijatelj, a mi smo navikli da nam u Srbiji tek tako može prići nepoznat čovek i neobavezno porazgovarati sa nama. Sada i mi tako radimo, ali ne sa Rusima, da ih ne uplašimo!

Foto: Katarina Lane
Foto: Katarina Lane
 
1/2
 

Uzgred, vrlo je zanimljivo to što Srbi uvek pokušavaju da razgovaraju sa Rusima na ruskom jeziku, sa nostalgijom se prisećajući onoga što su učili u školi. „Spasibo, požaluйsta, medvedь, matrёška, balalaйka” – Srbi najpre izgovaraju te reči, a zatim uz lukav osmeh dodaju: votka, Putin! Stiče se utisak da svi pamte jedne iste reči, kao da su svi išli u isto odeljenje.

U pomenutom restoranu smo doživeli još jedno iznenađenje. Pre toga smo bili u Italiji, gde smo otišli na večeru u luksuzni restoran sa snežno-belim stolnjacima, kristalnim čašama i skupim escajgom. Hrana je servirana na ogromnim tanjirima, ali u tako malim količinama da je bilo dovoljno bukvalno za jedan zalogaj. Na primer, servirali su nam tri malena, ali lepo raspoređena raviola. U drugom tanjiru je bila kašika pirea posutog peršunom. To su porcije za patuljke! Otišli smo iz restorana gladni. A u srpskom restoranu nam hranu nisu doneli u tanjirima, nego na ogromnim poslužavnicima! Naručili smo čorbu i dobili pun čorbaluk. Nikad u životu nismo videli tako velike porcije. To je bilo baš prijatno iznenađenje.

Katarina Lane (Foto: Dmitrij Lane)Katarina Lane (Foto: Dmitrij Lane)

Sutradan smo morali da odemo do lekara. Našli smo privatnu polikliniku, i tamo nas je čekalo još jedno „srpsko iznenađenje”. U savremenom objektu od stakla i betona, u holu ispred lekarskih kabineta u kožnim foteljama su sedela i pušila tri starija čoveka u čizmama i jaknama. Bila sam zapanjena. U Rusiji se čak ni na ulici ne može svuda pušiti, a utoliko pre u bolnici, koja je sinonim za sterilnost, na koju strogo paze čistačice, osoblje i sami lekari. U ruske bolnice se ne može spolja ući u čizmama, nego se moraju nazuti navlake od polietilena, a jakne se ostavljaju u garderobi. Kasnije smo shvatili da u Srbiji puše svi, i na svakom mestu, tako da smo se brzo navikli i prestali da obraćamo na to pažnju.

Mene je sve vreme mučila glavobolja toliko da ni uobičajeni lekovi nisu pomagali. Bili smo u gostima kada je domaćica primetila da meni nije dobro i pitala šta me boli.

„Što nisi ranije rekla?! Sad ću ti doneti malo rakije za glavobolju”, reče i ode. Kakve rakije? Za glavobolju?! To prvi put čujem. Zatim smo saznali da srpska rakija leči od svih bolesti. Samo treba izabrati onu pravu. Pelinkovac pomaže kod tegoba sa probavom, rakija sa limunom i ruzmarinom leči kataraktu, rakija sa švedskim grančicama otklanja posledice moždanog udara, rakija sa medom čisti grlo, rakijom se čiste rane, itd. Za nas je to bilo pravo otkriće. A postariji domaćin nam reče da on već dvadeset godina svakog jutra popije po čašicu šljivovice i nema problema sa zdravljem. Tome smo se najviše obradovali! Rusi vole da popiju, a ovo nije tek da se nešto popije, nego se pije radi sopstvenog zdravlja!

Foto: Katarina LaneFoto: Katarina Lane

Beograd ima dušu

I na kraju, nama Rusima je miris Beograda bio jedan od najjačih prvih utisaka u Srbiji. To je miris koji se utiskuje u svest i koji je prisutan u sećanju i po odlasku iz Srbije. On nas golica i mami da ponovo dođemo. Zimi je to miris vrelih pečenih kestenova, koji se ne mogu držati u rukama. Peku se na ulicama, na velikim roštiljima iz kojih se podiže plavičasti dim. U Rusiji tako oko Nove godine mirišu mandarine, jer se prodaju samo zimi. U proleće se iz svih srpskih restorana širi miris kafe koju škiljeći u sunce sa uživanjem piju Beograđani i turisti. A leti u Beogradu mirišu lipe! Taj medeni miris razoružava čoveka, osvaja ga i uliva mu želju da celog života udiše takav vazduh. Jesenji Beograd miriše na domaćinstvo, na toplo pecivo. Ni taj miris se ne može zaboraviti. Njega priželjkujemo, dolazimo ponovo i sa uživanjem dišemo punim plućima.

Ispostavlja se da je Srbija puna iznenađenja, naročito kada u nju dođe nepripremljeni Rus. U početku mu ovde nije lako, ali se vremenom navikne i zatim koristi svaku priliku da opet i opet dođe u Srbiju...

Stavovi izneti u rubrici „Pogledi“ mogu da se ne podudaraju sa stanovištem uredništva „Ruske reči“.
Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!