Kako je SSSR planirao da stigne na Mars?

11. avgust 2017. Haime Nogera
1959. godine, samo dve godine posle lansiranja prvog Sputnika, glavni inženjer sovjetskog svemirskog programa Sergej Koroljov je odlučio da glavni cilj sovjetskog svemirskog programa neće biti Mesec, već Mars.
Fuente: Fotosoyuz / Vostockphoto
Izvor: Fotosoyuz / Vostockphoto

Sergej Koroljov (1904-1966) je verovatno pročitao roman „Aelita” Alekseja Tolstoja, a možda je, kao i drugi mladi ljudi njegove generacije, i u bioskopu pogledao istoimeni film reditelja Jakova Protazanova iz 1924. godine. U filmu mladić po imenu Los putuje na Mars gde na kraju vodi revoluciju protiv kralja uz podršku njegove supruge, kraljice Aelite, koja se zaljubila u njega nakon što ga je posmatrala kroz teleskop.

1959. godine čovek koji će kasnije poslati Jurija Gagarina u svemir radi punom parom za projektni biro OKB-1. Gradi se „Vostok”, prva svemirska letelica sa posadom. Nadahnut svojim nedavnim uspesima (Zapad je bio zapanjen njegovim projektom „Sputnik”), Koroljov se odlučio za najambiciozniji projekat u karijeri: letelica za putovanje na Mars.

Sleva nadesno: Sovjetski naučnik A. Blagonravov, tvorac prve rakete na tečno gorivo Mihail Tihonravov i konstruktor Sergej Koroljov na proslavi 90. rođendana K. Ciolkovskog 1968. godine. Izvor: RIA NovostiSleva nadesno: Sovjetski naučnik A. Blagonravov, tvorac prve rakete na tečno gorivo Mihail Tihonravov i konstruktor Sergej Koroljov na proslavi 90. rođendana K. Ciolkovskog 1968. godine. Izvor: RIA NovostiZa projektovanje misije bili su odgovorni inženjeri 9. Odeljenja OKB-1 na čelu sa starim prijateljem Koroljova Mihailom Tihonravovom koji je više od trideset godina planirao putovanje u svemir.

Cilj: Crvena planeta

Između 1959. i 1964. godine svi napori OKB-1 su fokusirani na Mars, a ne na Mesec. Međutim, da bi došli do kraljevstva Aelite sovjetski inženjeri su morali da osmisle međuplanetarni brod velike mase. I taj svemirski brod je trebali postaviti u orbitu. Biro Koroljova je počeo da radi na njemu. Divovska raketa će se, prema planu, zvati N-1 (Nositelj-1) i moći će da nosi u orbitu između 60 i 80 tona. Iako je N-1 vladi prezentovana kao višenamenska raketa, za Koroljova to je bila raketa za putovanje na Mars, osnovno sredstvo za ostvarenje njegovog sna.

Model N-1 u Institutu Ruske svemirske agencije, Kalinjingrad. Izvor: RIA NovostiModel N-1 u Institutu Ruske svemirske agencije, Kalinjingrad. Izvor: RIA NovostiZbog veličine broda koji je morao nositi opremu i namirnice za posadu na tako dugo putovanje bilo je predloženo da se napravi sistem za održavanje pomoću kojeg bi se mogla odgajati hrana u staklenicima. Bilo je planirano da međuplanetarni brod bude opremljen sistemom ogledala za osvetljavanje staklenika. Prvi nacrt je takođe uključivao sistem za rotaciju radi stvaranja veštačke gravitacije pomoću centrifugalne sile.

TMK-1

Prvi projekat međuplanetarnog broda predložilo je 1959. godine odeljenje br. 3 Gleba Maksimova. 1960. godine radilo se na KMV (Korablj Venera ili Mars, letelica za Mars ili Veneru), ali ubrzo se prešlo na naziv TMK (Tяžёlый mežplanetnый korablь, „Teški međuplanetarni brod”).

TMK je imao masu od 75 tona i dimenzije 6x12 metara. Planirano je da posadu čine tri kosmonauta koji bi trebalo da provedu u svemiru između dve i tri godine. Nije bilo planirano da TMK-1 sleti na Mars, nego da leti iznad njegove površine na niskoj visini.

Brod je imao kapsulu na vrhu kako bi se omogućilo kosmonautima da se vrate na Zemlju. Težak 2,1 tone, imao je oblik sličan onima koji su se pojavili kasnije pod nazivom „Sojuz”. Kako bi se skratilo trajanje misije, predloženo je da brod leti preko Venere i koristi takozvani manevar pomoćne gravitacije koja bi ubrzala njegovo kretanje. TMK-1 je trebalo da poleti za Mars 8. juna 1971. godine, a da se vrati na Zemlju 10. jula 1974. godine.

Let na Mars sa nuklearnim reaktorom

1960. godine Konstantin Feoktistov (član tima Tihonravova i budući kosmonaut) je predložio korišćenje nuklearne energije (YaEDU) za teški međuplanetarni brod (TMK). Nuklearni reaktor je trebalo da bude ugrađen u propulzivni sistem s jonskim ili plazma motorima. Na taj način bi se smanjila ukupna masa broda. Koroljov je odbacio ovu ideju. Mislio je da smanjenje težine ne bi rešilo tehničke teškoće projekta. Na kraju je bilo odlučeno da se u pogonskom sistemu koristi hemijsko gorivo.

S druge strane, projekat je postao još ambiciozniji kad su raspravljali o amortizaciji posade od šest kosmonauta. Modul za sletanje bi mogao istraživati Mars oko mesec dana. Posle misije posada bi se vratila u Marsovu orbitu, gde bi ih dočekao TMK da se vrate na Zemlju.

16. maja 1962. godine crvena planeta je postala zvaničan cilj Sovjetskog Saveza.

via GIPHY

A šta se onda dogodilo?

Koroljov je predložio da se neki TMK brodovi postave kao svemirske stanice u Zemljinoj orbiti da bi mogao da ih testira. Ove stanice bi se zvale TOS ( „teška orbitalna stanica”).

Projekt je bio megalomanski, jer je zahtevao nebrojena lansiranja raketa N-1 kako bi se brod najpre sastavio u orbiti, a zatim kako bi se mogao snabdevati i održavati. Inženjerska noćna mora.

Koroljev je preminuo 14. januara 1966. godine, kad mu je bilo 59 godina, i nije stigao do svoje marsovske kraljice. Planovi za putovanje na Mars su odbačeni kada se SSSR orijentisao prema Mesecu u trci sa SAD, koje su na Mesec stigle 1969. godine. Međutim, OKB-1 je i dalje radio na planu za putovanja na Mars, ovaj put na temelju nuklearne električne propulzije.

Iako SSSR nikada nije poslao čoveka na Mars, sovjetski modul „Marsnik 2” bio je prvi objekat izgrađen ljudskom rukom koji je sleteo na Mars 27. novembra 1971. godine i još luta po površini crvene planete.

Pola veka kasnije još uvek sanjamo o Marsu. Aelita nas čeka!

via GIPHY

Članak je napisan uz pomoć bloga astrofizičara Danijela Martina na portalu „Naukas” i knjige „Russian Planetary Exploration: History, Development, Legacy and Prospect” Brajana Harveja.

Segej Koroljov posle hapšenja, 1938. godine. Izvor: Arhiva

1938. godine trojica njegovih saradnika, ali i konkurenata (Ivan Klejmenov, Georgij Langemak i Valentin Gluško) tužili su ga NKVD-u da namerno usporava istraživački rad, pa je Koroljov osuđen na 10 godina zatvora.

Završio je u zloglasnom gulagu Kolima u Sibiru, gde je proveo pet meseci i gde su ga često tukli i zlostavljali. U Gulagu je Koroljov izgubio većinu zuba, zaradio slomljenu čeljust i bolesno srce. Kasnije je prebačen u moskovski zatvor za intelektualce, gde je nastavio rad na konstrukciji letelica, tako da je dobrim delom zaslužan za bombardere Tu-2 i Pe-2.

1942. godine premešten je u drugi zatvor, gde je radio na raketnim motorima. Konačno je oslobođen 27. juna 1944. godine zajedno s Tupoljevom, Gluškom i drugim naučnicima, ali potpunu rehabilitaciju je doživio tek 1957. godine.

Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!