Narod Seto i njegov muzej u napuštenom zavičaju

18. jun 2017. Julija Korčagina
Ovo je priča o narodu koji je živeo između Rusa i Estonaca, ali je sačuvao svoju kulturu.

 YouTube/Visit Setomaa  YouTube/Visit Setomaa

U selu Sigovu se kuće skoro i ne vide od zelenila drveća i voćnjaka, a tišinu samo ponekad prekida lavež pasa. Leti u selo dolaze vlasnici vikend-kuća, a o praznicima predstavnici autohtonog naroda Seto iz Estonije dolaze da se poklone grobovima svojih predaka i posete stare roditeljske kuće.

– Sigovo je jedino selo u Rusiji gde je kompaktno živeo narod Seto – kaže Tatjana Ogarjova, direktorka Muzeja naroda Seto. – Bila sam fascinirana kada sam došla ovamo tokom 1980-ih. Narod Seto kao da je još uvek živeo u 19. veku. Sami su sve proizvodili, od obuće i odela do alata. Skoro niko nije govorio ruski – priča nam Tatjana.

– A kada su svi otputovali?

– Kada je povučena granica između Rusije i Estonije početkom 1990-ih. Pre nego što su svi predstavnici naroda Seto otišli u Estoniju peterburška slikarka Marija Tjurina naslikala je portrete svih žitelja sela, a bilo ih je ukupno 21. Tako su se u muzeju pojavile lutke sa njihovim likovima. Turisti koji dođu u muzej ili se uplaše od tih lica, ili se oduševe, pa kasnije ponovo dolaze.

Sakupljač seoskih starina

Ilustracija: Polina KočetkovaIlustracija: Polina Kočetkova

Kada su predstavnici naroda Seto napuštali Sigovo, želeli su da u selu ostane uspomena na njih i zato su mnogo toga ostavili u svojim kućama. Ovde je svaki predmet ručni rad, i zato se prvi muzej ovog naroda, dok su oni još bili ovde, zvao „Autorska kolekcija”, priča Tatjana.

Direktorka muzeja je energična seda starica niskog rasta. U grad odlazi samo kada za to ima ozbiljan razlog, jer nije lako doći do Sigova: najpre se putuje vozom ili autobusom od Peterburga do Pskova, zatim autobusom do Pečore, i na kraju još oko osam kilometara automobilom ili peške. Tatjana Ogarjova tokom cele godine živi u selu. Leti ima mnogo posla i turista, a zimi strahuje da se ne sruši krov pod debelim slojem snega. Sve ovde funkcioniše zahvaljujući Tatjani, a ona ima skoro osamdeset godina.

Fotograf i ja smo videli tablu „Seto museum” na kapiji obične seoske kuće sa bašticom, jabukom i kokoškama koje se šetaju po dvorištu, i hteli smo da nađemo taj muzej. Tada nam je Tatjana otvorila vrata neugledne šupe u kojoj se čuvaju sve relikvije naroda Seto: tradicionalna nošnja, razboji i „božiji peškiri”, tj. dugačka bela platna sa crvenim ukrasima koja su se stavljala na ikone u kući. Odlazeći odavde ljudi nisu sve uzeli sa sobom, ili nisu poneli stare stvari koje tada u njihovim očima nisu imale posebnu vrednost.

Sam muzej je kuća uobičajena za narod Setu, sa visokom tavanicom. Kuća je podeljena na tri dela. U jednom delu je štala, u drugom prostor za stanovanje, a u trećem senik. Kuću je sagradila porodica Kjulaots krajem 19. i početkom 20. veka. Ranije su svi predstavnici ovog naroda živeli u takvim kućama.

Na granicama raznih kultura

Ilustracija: Polina Kočetkova Ilustracija: Polina Kočetkova

Narod Seto je prvi put pomenuo nemački putopisac Hristijan Nest Šlegel 1815. godine. Etnonim „Seto” se pojavio tek u 19. veku. Pre toga je za ovaj narod korišćen naziv „Pskovska Čud”. Oni su živeli oko 500 godina na Pskovsko-pečerskom području, u naseobinama „prošaranim” Rusima i Estoncima.

Zemlja naroda Seto uvek je bila na granici nekolikih kultura, tako da je na njoj očuvana tradicija koja je svojstvena volško-finskim, baltičko-finskim i slovenskim narodima. Muzej-imanje naroda Seto u Sigovu je jedini muzej ovog naroda u Rusiji.

Kareli: Život na granici svetova

Meštani su ovu teritoriju zvali Setumaa. Tu su nekada bili dobro razvijeni zanati i privatna svojina. Seljaci su najviše zarađivali na prodaji lana. Svako se trudio da kupi što više zemlje kako bi mogao uzgajiti što više lana. Ovdašnji lan je bio na ceni. Uglavnom su ga kupovali Englezi i pravili od njega jedra i užad. Od istog lana su meštani tkali svoja odela.

Pripadnici naroda Seto su umeli sve da rade – da oru i grade, da popravljaju i majstorišu. Na primer, u muzeju seoskih starina naroda Seto mogu se videti kožne cipele sa đonom od drvenih ekserčića veličine drvceta šibice.

Krajem 20. veka setoska zemlja je podeljena kada je preko nje povučena rusko-estonska granica. Na ruskoj strani su ostali uglavnom starci koji nisu mogli da napuste ognjište i grobove predaka, a na drugoj strani su se našla njihova deca i mnogobrojna rodbina.

Narod Seto se okuplja na jednom mestu na Trojice (51. dan posle Vaskrsa) ili o porodičnom prazniku Setomaa (27-29. avgust), kada u Sigovo dolaze gosti iz Estonije.

Kultura naroda Seto još uvek živi

Ilustracija: Polina Kočetkova Ilustracija: Polina Kočetkova

Tokom praznika u muzeju naroda Seto svira muzika, pevaju se pesme i izvode narodne igre. Narodno slavlje se zove Kirmaš. Svi komuniciraju na ruskom i estonskom, jer samo starci još govore setoski jezik.

Žene tada nose bele praznične košulje, crvene sarafane na navlačenje koji se šire pri dnu i široki pojas „vu”, na glavi nose marame, a na vratu mnoštvo srebrnih ukrasa i na grudima broš „suur soljg”. Muškarci po starom običaju nose košulje „kosovorotke” sa širokim rukavima koje se otkopčavaju odozgo do pola grudi (sa leve strane ili po sredini), crne seoske pantalone ojačane dodatnim platnom između nogavica i pojaseve preko košulje.

Zahvaljujući razvoju društvenih mreža ovde se o prazniku sastaju pripadnici ovog naroda iz Estonije i Rusije, pa čak i oni koji su se preselili u Sibir. Svi evociraju uspomene na život u ovim krajevima.

„Naša kultura živi”, kaže ministar kulture naroda Seto Are Hirn. I on je u narodnoj nošnji. „Malo je onih koji znaju jezik. Naša deca uglavnom govore estonski i engleski. Međutim, oni sada na rođendanima i drugim praznicima pevaju setoske pesme, što je za svaku pohvalu.

Kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije su zabranjeni.
comments powered by Disqus
+
Pratite nas na Fejsbuku!